Kraj maskenbala
Kad te smrve:
tržni centri
turizmi
pogrebna preduzeća
obdaništa groblja
cvećare ljudi izlozi
ciganmale kreditne kartice
porodilišta ljudi
saobraćaj budilnik
ljudi deca saloni nameštaja
ljudi ljudi ljudi
grad semafori poštansko sanduče
novine parkovi vesti
crkve ljudi rođendani internet
zoo-vrtovi banke supermarketi
ljudi šminka paket-aranžmani
u pretkomore srca potrpaćeš sve te tuge
tušta je to i tma
i điha ha zabrazdićeš samcit sam
strancima znan
bližnjima stran
nemušt kao konj
krnj kao panj
raždžaraćeš te očaje
strpaćeš ih u mamuze
osedlaćeš bes
eno ga njišti u oboru godinama
zajahaćeš ga
nahranićeš piljevinom ljutnje
strugotinama straha
obujmićeš to čudovište
cimaćeš uzde samcit sam
oborićeš ga razulareno
sljuštićeš mu masku
smrvićeš ga istinom
dosta je vala topotalo po tebi.
Šta te ne ubije
šta te ne ubije
to te ojača
nije nego
dosad sam godzila
topim čeličane
i probijam brane
letim i prštim pod plaštom noći
i spašavam slabe
i nemoćne babe
zato veruj mu
šta te ne ubije
učinilo je ipak svoje
šta te ne ubije
malo sutra
sakati te na sitno
kao tupe makazice
ubija te na ratice
kljucka ti noću u ritmu srca
jetricu i hrabrost
nadu i dan
ukralo ti je godine
skratilo ti dah
obavilo te u čauru straha
ljuljuška te noćima
uspavankom beznađa
šta te ne ubije
dalo ti je puki prkos
da pljuckaš u lice bolu
da sijaš u inat
drčnu snagu smeha
usamljenu radost
sa začinom žuči
ali šta te ne ubije
računaj na to
ubilo te jednom
krišom tiho već
Budi magarac
Umotaj ćutke svoj svemir kao ćilim –
samo ti znaš boje
svih gustih čvorova očaja i sreće.
To krpče na žilava leđa turi
u bisage kao i sve rage
zakasaj u svet vižljavo živinče
sve za svojom sočnom travom.
Traži u trnju tu bobu sreće
ubogi biser radosti u draču
a kad te bič nedaća saleće
zanjači u noć na pustom brvnu
hripaj na mesec
iskezi zube zvezdama
ukipi se jak i sam
prostriži ušima to što slušaš
zvizni kopitama goniče uma
ni makac bandoglav pred oholom silom
ujedi ruku koja ti kožu dere
obrsti joj šibu
i šuplju šašu budalaština rastresi
tinjaj svoj inat
njači svoju prkosnu ćud
prgav pirgav
nikad krotak.
Mediteran, Mediteran
Kad u naprsloj crkvi stara zmija zapalaca
odroniće se po nebu zvona
rasprštaće se u sunce prhko jato
otkotrljaće se mandarine niz skaline
prsnuće krv paradajza po trgu
cakliće se slane masline na stolovima
pod oleandrima u ludilu kuckaće cvrčci
padaće smokve raspukle u krilo
i sedećemo pod nabreklim grozdovima
kad štrcnuće srž iz narovog srca
i rascvetaće se sise prezrelih žena i
zaklepetaće sandale i lepetaće haljine kao jedra u buri
drevni mermer zazvoniće vreo
a kotviće se brodovi i žamoriće pjaca
i plesaće veš blagi tango juga
i more će da se ugiba od riba
i mreže biće sve teže
kad zasijaju jarboli u jari
i padnu u crveni suton palme i život
spustiće se veče fešte i strasti
u noć slasti i karneval obilja pre nego
u jutro dođu Cigani da pokupe smeće
sa oholih plaža belih Latina
kad na pustoj pučini samo crne ruke
sa sklepanih splavova
vapiće ka lažnom raju.
Elegija za devedesete
Pa sad objasni drčnim balavcima
da taj retro nije fensi:
kako smo tad hodali gradom kao usijane žice
kako se u vrveži sve razbežalo
od rata kame gladi granata
a mi smo spremali ispite u rapsodiji smrti
kako smo bubreli od besa
kao pasulj u vodi
kako smo tupili očnjake
u aulama jalovog univerziteta
kako smo žonglirali žilete
kako smo hodali po srči
kako su nam cvrčali mozgovi
kako smo drhtali
po studentskim sobama punim košave
kako smo se grejali na rešo
kako nam je iz džepova virio šipak
kako smo bili gladni kao kojoti
kako smo živeli na lebu i džemu
kako su nam se zemlja i roditelji raspali
kako je istorija eksplodirala
kako smo od zapetih pantera
postali mladi starci
kako je strah na ulicama bujao
kako su nam drljali glave
da što bolje nikne seme zla
kako su nas đubrili ratom i lažima
kako smo dezertirali iz vojske i života
kako smo bili mladi majmuni
naseli na iluzije promena
kako smo putovali petnaest sati vozom
u rodne provincije
kako smo davali bogatstvo za sapun i brašno
kako su kokice koštale milijarde
kako je beograd potonuo
u kal glad i smrad
kako je sava ravnodušna
nosila u sebi leševe
i sjaj dorćolskog jutra
kako su nas zaključali u rezervat
u srcu evrope
kako je krvavi vek tu proždrao sebe
kako su nam ružu života uzeli
kako su ubice sve zajahale
kako je počela pljačka
kako se još nije završila
objasni im ako možeš
nasušnu nužnost nežnosti
kako smo se mračno i mnogo voleli
i u takvim pomijama
kako su nam
kulovi džiberi i papci
nitkovi hulje kurve podlaci lupeži protuve
oteli zemlju
kako je nikad nisu vratili
kako su nas rasejali po globusu kao so
kako smo sa dna kutije čupali nevidljivu nadu
kako je stalno sve padalo
sarajevo slavonija krajina vukovar
kako su samo groblja
rasla
rasla
i rasla
Posle sahrane
Ovde su ti dokumenta za sud.
Treba samo da potpišeš.
Tamo su kutije sa njegovom garderobom.
Ovde su ti papiri za pogrebno.
Treba samo lična karta.
Tamo ti je večera.
Treba ipak nešto da jedeš.
Ovde na gomili su sve njegove knjige.
Tamo ti je broj telefona pekare.
Trebaće za prvu subotu.
Ovde su ti naočare.
Tamo su ti ključevi.
Ovde ti je lek.
Tamo ti je daljinski.
Ovde ti je telefon.
Tamo ti je ćebe.
Ovde ti je čaša.
Tamo su ti novine.
Ovde ti je kafa.
Tamo ti je bol.
Ovde ti je očaj.
Carpe fucking diem
Govore mudraci
smireni
srećni
oni u ravnoteži klatna
kažu budisti
i oni koji su pronikli u tajnu
ne živi u prošlosti
mani se budućnosti
ceo život je u jednom danu
i taj dan je danas
carpe zato taj diem
carpe diem majkumu
carpe fucking diem
ščepaj dakle današnji dan
za njegova otečena potentna muda
čak i ako si navukla žaluzine
i sklupčala se u pokrivač kao u pokrov
hraniš se svojim mrakom nasušnim
i valjaš se u marinadi svojih izlučevina
i ceo život nemaš namere da ustaneš
dok napolju muve vrcaju valcer
u orgazmu proleća bubri vazduh
ljudi žamore pod prozorom i žele ti možda i dobro
i ceo svet je kao ispao iz reklame za prašak za rublje
čak i ako ti je danas u stomaku puklo neko granje
srce ti je implodiralo
i suština ti je iscurila u posteljinu
neće nikad biti više ovakvog dana
baš nikad više ovakvog jedinstvenog neponovljivog dana
kad si skupljala srču sebe po sobi
ustani zato draga i
carpe diem
carpe diem
carpe fucking diem
Srpski darvinizam
Sklanjaj se u stranu
ruljo gubitnika –
evo ih u hordama dolaze
hijene u rezervatu parija.
Žderači magle nadiru
odelirani su ispolirani
cakle im se očnjaci
hoće lajfstajl i feng šui
neće tursku hoće makijato
krupnim koracima satiru zemlju
partijski štakori
korporativne kučke
hoće rate i kredite
hoće zimovanja i letovanja
hoće ekskluzivni katapult
sa ovih kota bede
puni krvi među isisanima
hodaju u smart kežual stajlingu
promenili su majndset
uveli novi kasting
zašto da tavore u bekstejdžu doživotno
uzeli su lajfkouča i apdejtovali se
deca im trčkaraju po šoping molovima
puna su im usta praznine
novac im se lepi kao muve
trče uspešni na adrenalinu
međ niščima na bensedinu
Sve po spisku
Posle svega
šta dođem ti-dođeš mi
šta ja tebi-ti meni:
evo ti moja kesa puna žuči
da ti med nije presladak
uzmi kiselinu iz želuca
začini sve čorbe koje si zakuvao
na ti šaka suve soli
sa obraza brana godinu dana
nosi džak mog šećera iz krvi
za tvoj grki život
uzmi višak joda iz moje štitne žlezde
stavi ga na rane da dobro peče
nosi i sve moje budne noći
jedi ih kao aktivni ugalj
kad ne možeš sve da svariš
na ti kamenje iz bubrega
izigraj se piljaka
drži ovaj kamenac iz krvnih sudova
cementiraj svoje kule u vazduhu
ponesi ove tahikardije
da bubnje ti dok ležiš raspet i
čekaš
đavolji
mir
Te nevidljive žene
koje su gledale
krvave patrljke svoje utrobe u bolničkim lavorima
povijale mrtve fetuse
dojile neživu decu
te žene kojima su ispirali i čistili materice
dezinfikovali sva živa tkiva
- srca nisu mogli
one koje su gledale u kovčege svoje dece
i molile se smrti
one koje ležu u grobove svojih kreveta svake noći
i pokrivaju se nesanicom
te žene koje ustaju svakog jutra
obuku se slojevito
ljušturu čauru kapsulu pa oklop
nameste svoj krst kao broš
skinu masku sa čiviluka i odvaže se u gungulu
te žene
dodiruju vas u tramvaju ovlaš
molekulima svog parfema i straha
simuliraju život imitiraju sreću
zalivaju cveće prostiru veš stavljaju ruž
voze se na posao
tamo se smeju rade dugo do tuposti
lepe obične vickaste nikakve briljantne
presamite se od očaja na nekom toaletu
i izađu vesele i nove
te žene
hodaju oprezne kao mačke
oko kratera svog ludila
neke i upadnu
te žene koje borave na psihijatriji
i kažu da su dugo imale grip
te žene taru svaki dan
svoju senku o vašu
i mole se da svet čuje
i mole se da svet ne čuje
krik koji u njima zri
koje su gledale
krvave patrljke svoje utrobe u bolničkim lavorima
povijale mrtve fetuse
dojile neživu decu
te žene kojima su ispirali i čistili materice
dezinfikovali sva živa tkiva
- srca nisu mogli
one koje su gledale u kovčege svoje dece
i molile se smrti
one koje ležu u grobove svojih kreveta svake noći
i pokrivaju se nesanicom
te žene koje ustaju svakog jutra
obuku se slojevito
ljušturu čauru kapsulu pa oklop
nameste svoj krst kao broš
skinu masku sa čiviluka i odvaže se u gungulu
te žene
dodiruju vas u tramvaju ovlaš
molekulima svog parfema i straha
simuliraju život imitiraju sreću
zalivaju cveće prostiru veš stavljaju ruž
voze se na posao
tamo se smeju rade dugo do tuposti
lepe obične vickaste nikakve briljantne
presamite se od očaja na nekom toaletu
i izađu vesele i nove
te žene
hodaju oprezne kao mačke
oko kratera svog ludila
neke i upadnu
te žene koje borave na psihijatriji
i kažu da su dugo imale grip
te žene taru svaki dan
svoju senku o vašu
i mole se da svet čuje
i mole se da svet ne čuje
krik koji u njima zri
Nedelja
Izašle su horde vrednih žena na terase
oprale su sve mozgove u kući
stavile ih na žicu
pobacale oči po ulici kao udice
razmenile recepte
zapržile čorbe
uštirkale šustikle za televizore
natopile trač nasušni u šolji kafe
namirile dično potomstvo
žalile se na muževe
čuvale brakove
žmirkale na pritkama po dnevnim sobama
bile su smerne tupe i srećne
a ti zalivaj i dalje očaj u svom brlogu
još vuci lešinu pobune u sebi
drljaj tupu žaoku u tresetu trule provincije
tuci tahikardiju u olupini među rebrima
i pljuckaj unaokolo te otrovne koštice
oprale su sve mozgove u kući
stavile ih na žicu
pobacale oči po ulici kao udice
razmenile recepte
zapržile čorbe
uštirkale šustikle za televizore
natopile trač nasušni u šolji kafe
namirile dično potomstvo
žalile se na muževe
čuvale brakove
žmirkale na pritkama po dnevnim sobama
bile su smerne tupe i srećne
a ti zalivaj i dalje očaj u svom brlogu
još vuci lešinu pobune u sebi
drljaj tupu žaoku u tresetu trule provincije
tuci tahikardiju u olupini među rebrima
i pljuckaj unaokolo te otrovne koštice
Oglas
Menjam poeziju za sreću.
Menjam all you can eat za lepinje s plotne.
Menjam odlazak u emigraciju za povratak kući.
Menjam rog izobilja za šaku divljih jagoda.
Menjam lajfstajl za život.
Menjam kruzere sa pet zvezdica za tvoju sobu na Novom Beogradu.
Menjam ostrige za kačamak sa vlaškim sirom.
Menjam uspešne na kokainu za luzere na bensedinu.
Menjam Toskanu za jedan pogled na Fatničko polje.
Menjam dizajnersku kuhinju za prababin truli kredenac.
Menjam srpski patriotizam za sve laži jugoslovenstva.
Menjam sve svoje dane za onu noć u hotelu.
Menjam skajlajn na Menhetnu za let iznad sibirske tundre.
Menjam pozitivnu psihologiju za čestitu mizantropiju.
Menjam sve svoje cipele za tvoja gola stopala.
Menjam Srbiju za more.
Menjam društveni vrh za samotnjačko dno.
Menjam mobilni telefon sa dvesta brojeva za jednu noć živog razgovora.
Menjam Beograd za baštu na Rtnju.
Menjam nju ejdž palamuđenja za socijalističke parole.
Menjam loše pamćenje za dobro sećanje.
Menjam televizor za bilo šta.
Menjam život u liberalnom kapitalizmu za detinjstvo u komunizmu.
Menjam sve svoje parfeme za kap tvog znoja.
Menjam svu životnu mudrost za jedan dan glupiranja.
Menjam lažni glamur za iskreni očaj.
Menjam all you can eat za lepinje s plotne.
Menjam odlazak u emigraciju za povratak kući.
Menjam rog izobilja za šaku divljih jagoda.
Menjam lajfstajl za život.
Menjam kruzere sa pet zvezdica za tvoju sobu na Novom Beogradu.
Menjam ostrige za kačamak sa vlaškim sirom.
Menjam uspešne na kokainu za luzere na bensedinu.
Menjam Toskanu za jedan pogled na Fatničko polje.
Menjam dizajnersku kuhinju za prababin truli kredenac.
Menjam srpski patriotizam za sve laži jugoslovenstva.
Menjam sve svoje dane za onu noć u hotelu.
Menjam skajlajn na Menhetnu za let iznad sibirske tundre.
Menjam pozitivnu psihologiju za čestitu mizantropiju.
Menjam sve svoje cipele za tvoja gola stopala.
Menjam Srbiju za more.
Menjam društveni vrh za samotnjačko dno.
Menjam mobilni telefon sa dvesta brojeva za jednu noć živog razgovora.
Menjam Beograd za baštu na Rtnju.
Menjam nju ejdž palamuđenja za socijalističke parole.
Menjam loše pamćenje za dobro sećanje.
Menjam televizor za bilo šta.
Menjam život u liberalnom kapitalizmu za detinjstvo u komunizmu.
Menjam sve svoje parfeme za kap tvog znoja.
Menjam svu životnu mudrost za jedan dan glupiranja.
Menjam lažni glamur za iskreni očaj.
Slika; Beogradskigrafiti.com
